Nebojša Katić: Glasači Brexita će se dugo buditi

Nebojša Katić: Glasači Brexita će se dugo buditi

O Brexitu jedno od najstručnijih mišljenja može da nam pruži cenjeni ekonomista Nebojša Katić, koji živi i radi u Londonu od 1992. godine kao samostalni poslovni konsultant. 

Ceo komentar preuzet je sa bloga gospodina Katića.

Na referendumu, održanom 23. juna 2016 godine, građani Ujedinjenog Kraljevstva[1] odlučili su da napuste Evropsku uniju. Na veoma visokom nivou izlaznosti od 72.2 procenta, za napuštanje EU glasalo je 51.9 procenata izašlih glasača. U konačnom rezultatu, opcija za Brexit je pobedila sa razlikom u glasovima od 1.269.501.

Po konstitutivnim jedinicama slika je drugačija od rezultata na nivou cele zemlje:

Jedinice i broj stanovnika Za izlazak iz EU Za ostanak u EU
Engleska (54.8 miliona) 53.2% 46.8%
Škotska (5.4 miliona) 38.0% 62.0%
Vels (3.1 miliona) 51.7% 48.3%
Severna Irska (1.9 miliona) 44.3% 55.7%

Konstitutivne jedinice su različito glasale, različito su glasali stari i mladi, metropola i provincija, bogati i siromašni itd.. Referendum je doveo do podele Ujedinjenog Kraljevstva kakva nikada nije viđena u modernoj istoriji i još gore, doveo je državu na ivicu raspada. Budućnost zemlje koja je koliko juče bila izvesna, danas to više nije.

Kako je sve počelo

Građani Ujedinjenog Kraljevstva, svojom specifičnom imperijalnom istorijom i ostrvskim mentalitetom, uvek su se razlikovali od kontinentalne Evrope. Poznavanje evropskih prilika je krajnje skromno u najvećem delu populacije, a vesti iz Evrope retko dolaze do građana, sem ako nije reč o kakvim senzacionalnim ili katastrofičnim vestima. Još je skromnije poznavanje evropske kulture. Može se proći kroz najelitniji segment britanskog obrazovnog sistema, a da se mladi ljudi nikada ne sretnu sa nemačkim, francuskim ili ruskim literarnim klasicima, na primer. U svemu tome ima i podosta ostrvske arogancije, pa i kompleksa više vrednosti. Ta intelektualna, kulturna i ina otuđenost od Evrope, iako nije zanemariva, nije bila odlučujuća za ishod glasanja.

Ujedinjeno Kraljevstvo je 1973. ušlo u Evropsku ekonomski zajednicu (EEZ) bez referenduma i uz velike otpore (pogotovo na laburističkoj strani), ali je referendumom 1975. ta odluka potvrđena. Tada je 67 odsto glasača retroaktivno podržalo odluku o ulasku u EEZ. To je ujedno bilo i prvo referendumsko izjašnjavanje ikada održano na nivou Ujedinjenog Kraljevstva. Iako nikada nije bilo entuzijazma za produbljivanje evropskih integracija niti bilo čega što bi išlo dalje od zajedničkog tržišta, stanovništvo je prihvatilo članstvo u EU, navikalo se na njega i nije ga dovodilo u pitanje.

Prvi ozbiljni problemi su počeli početkom devedesetih i bili su vezani samo za Konzervativnu stranku. Na laburističkoj strani, uprkos manjem broju evroskeptika, članstvo u EU nije dovođeno u pitanje. Isto važi i za treću, Liberalnu partiju. Proces preispitivanja evropske budućnosti je polako, veoma polako prodirao u glasačko telo da bi tek od izbora 2015. to postalo tema o kojoj se šire debatuje.

Foto: Lider Nezavisne partije Velike Britanije (UKIP) Nigel Farage, picture-alliance/dpa

Foto: Lider Nezavisne partije Velike Britanije (UKIP) Nigel Farage, picture-alliance/dpa

Novi i verovatno ključni momenat koji je odredio sudbinu Brexita nastaje pojavom Stranke za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP). Iako je na sceni od 1993. godine, iako je još 2004. godine ušla u Evropski parlament, uticaj UKIP-a počinje snažnije da se oseća tek od Velike recesije. Popularnosti stranke je pomogao agilni Nigel Farage koji je sa malim prekidom na čelu stranke od 2006. godine. Kao poslanik Evropskog parlamenta, Farage je dobio pozornicu za svoje egzibicionističke eskapade, kao i publicitet koji sa tim ide. Ne samo da je UKIP stranka jedne ideje, već je u velikoj meri i stranka jednog čoveka. Teško da bi građani bili u stanju da npr. navedu pet poznatih članova UKIP-a.

Uprkos tome, na poslednjim parlamentarnim izborima 2015. za UKIP je glasalo gotovo 3.9 miliona birača, ili 12.7 odsto biračkog tela. Po broju glasača UKIP je postao treća partija, sa više glasača nego Liberalna partija i Nezavisna partija Škotske zajedno. Zbog specifičnog većinskog sistema UKIP je dobio samo jednog člana parlamenta.

Uspon UKIP-a je ugrozio Konzervativnu partiju, budući da se deo glasačkog tela konzervativaca prelilo ka UKIP-u. To je verovatno i ključni faktor koji je doveo do raspisivanja referenduma. Suočeni sa pretnjom UKIP-a, a pod pritiskom jakog antievropskog lobija unutar Konzervativne partije, premijer Cameron 2013. obećava referendum o članstvu u EU. Vođstvo konzervativaca je smatralo da će ta odluka bitno popraviti izglede stranke pred izbore 2015. godine.

Odluka o referendumu je izgledala kao racionalno taktičko rešenje. Očekivalo se da će građani glasati za ostanak u EU i da će takav ishod obesmisliti postojanje UKIP-a, da će ućutkati antievropske konzervativce i da će se time polemika o napuštanju EU staviti ad acta, bar za neko vreme.

Foto: Farage and Cameron, zambio.com

Foto: Farage and Cameron, zambio.com

Kada je obećanje o referendumu dato, očekivalo se da će do raspisivanja referenduma evrozona izaći iz krize i da će Ujedinjeno Kraljevstvo biti u boljem ekonomskom stanju no što danas jeste. Reke izbeglica sa Bliskog istoka 2013. još nisu bile na vidiku, iako je Ujedinjeno Kraljevstvo snažno pomagalo procese koji su do egzodusa doveli.

Vlada je očekivala i da će najavom referenduma uplašiti EU i za sebe izboriti dodatne povlastice, pogotovo u vezi sa reduciranjem socijalnih prava radnicima koji dolaze sa kontinenta. Pored problema EU imigranata, postojao je i strah da će dublja integracija EU dovesti do marginalizacije Ujedinjenog Kraljevstva i da će ono biti tretirano kao član drugog reda. Ustupci ili „ustupci“ koje je Ujedinjeno Kraljevstvo dobilo od Brisela februara 2016. su po svoj suštini marginalni i više su manifestacija dobre volje EU nego što su jak dokument kojim se moglo suzbiti antievropsko osećanje velikog dela populacije.

Kriza evrozone se otegla, politika radikalne štednje je ugrozila veliki deo populacije i dovela u pitanje čak i funkcionisanje državnog zdravstvenog sistema koji je nacionalni ponos. Gotovo biblijska seoba naroda ka Evropi je počela i preplavila je ekrane u Ujedinjenom Kraljevstvu iako se tamo nije osetila.

Rečju, sve kalkulacije i predviđanja na kojima je počivala logika raspisivanja referenduma pale su u vodu.

Kampanja za izlazak kroz podsticanja gneva

Referendumska kampanja je jedna od najsramnijih u novijoj istoriji Ujedinjenog Kraljevstva. Metod i bezočnost argumentacije mogu se uporediti samo sa antiiračkom ili antisrpskom kampanjom Tonija Blera.

Nikako ne liči na Engleze da guraju prst u oko onima sa kojima će sutra morati da sednu za pregovarački sto.

Foto: bt.com

Foto: bt.com

Brexitovci su kampanju započeli nesporno važnim pitanjima demokratije, suvereniteta i identiteta. U strahu da to nije dobitna i dovoljna argumentacija, jače oružje i sigurniji teren našli su u vulgarnoj ksenofobiji.

Po toj argumentaciji, Ujedinjeno Kraljevstvo je izgubilo kontrolu nad svojom granicom što je dovelo do velikog priliva radne snage. Samo u 2015. u zemlju je ušlo 335.600 imigranata, oko polovine iz EU. Ovakav priliv ugrožava radna mesta, vrši ogroman pritisak na zdravstveni i školski sistem, opterećuje budžet i pogoršava ionako tešku situaciju na tržištu nekretnina. Razume se, potegnut je i argument da priliv imigranata jača opasnosti od terorizma i kriminala.

Ostanak u EU podrazumeva da će se situacija dalje pogoršavati, a kada se pridruži i Turska, milioni Turaka će stići pravo u Ujedinjeno Kraljevstvo. Tabloidna štampa je sa svoje strane pothranjivala sve moguće negativne imigrantske stereotipe, stalno podižući tenziju.

Brexitovci se nisu ustručavali ni od brutalnih laži, poput one po kojoj Ujedinjeno Kraljevstvo plaća 350 miliona funti (oko 420 miliona evra) nedeljno za članstvo u EU, te da je to čist gubitak koji bi se mogao usmeriti, a gde drugde, nego baš u zdravstveni sistem na koji su građani tako osetljivi.

Poslednjih dana kampanje pojavile su se i otrovne kolumne koje su EU kvalifikovale kao propali projekt i zajednicu bez budućnosti, te je bolje napustiti taj brod pre nego što potone. To može biti tačno, ali nikako ne liči na Engleze da guraju prst u oko onima sa kojima će sutra morati da sednu za pregovarački sto i od kojih očekuju blagonaklonost pri razvodu.

Na ekonomskoj strani Brexit argumentacije iznošena je teza da će nacija procvetati kada, oslobođena briselskih stega, postane liberalnija, a time i konkretnija. Ne samo da se ništa neće izgubiti izlaskom iz EU, naprotiv, to je ekonomski dobitnički scenario. Do kraja 2030., BDP bi u tom scenariju mogao biti kumulativno veći za oko 4 procenata (no kada bi Ujedinjeno Kraljevstvo ostala u EU).

Antibrexit i kampanja podsticanja straha

Na drugoj strani, antibrexit kamp je svoju kampanju bazirao na strahu od ekonomskog sloma za slučaj napuštanja EU. Verovatno je procenjeno da priča o zajedničkoj budućnosti, vrednostima i vrlinama EU neće proći, pa se krenulo sigurnijom stazom plašenja nacije.

Foto: ft.com

Foto: ft.com

Gotovo sve domaće ekonomske institucije potpomognute stranim, poput MMF-a ili OECD-a na primer, slikale su katastrofičnu sliku ekonomske budućnosti u kojoj preti opasnost od ekonomskog haosa, propasti funte, povlačenja investitora, rasta poreza itd.. U različitim scenarijima, BDP će do 2030. pasti između 2.5 i 8 procenata kumulativno, a po procenama Ministarstva finansija, svaka porodica bi mogla izgubiti kumulativno oko 4.200 funti. Sve to je baziralo na tobože egzaktnim i veoma učenim gravitacionim i vektorskim autoregresivnim modelima.

Veliki biznis, pogotovo finansijski, sa svoje strane je zapretio odlaskom iz Ujedinjenog Kraljevstva ako brexitovci pobede. U kampanju se uključio i predsednik Obama, ali sudeći po rezultatu, čini se da njegov apel građanima da ostanu u EU nije naročito impresionirao glasače, kao što ih nisu impresionirali ni brojni apeli domaće intelektualne i poslovne elite.

U kampanji se nije prezalo ni od groteskne argumentacije tipa – ako glasate za Brexit, radite upravo ono što strašni Putin od vas očekuje. Glas za Brexit je i glas za Putina. Naravno, pominjao se i ISIS, ali ta opasnost ni izbliza nije tolika i takva, kakva je tradicionalna – ruska.

Čini se i da se niko nije ozbiljno bavio opasnostima od potencijalnog raspada Ujedinjenog Kraljevstva.

Argument imigracije

Problem imigracije je u Ujedinjenom Kraljevstvu star bar 50 godina. Poznati konzervativni političar Enoch Powell je 1968. održao svoj čuveni govor „ o rekama krvi“ koji je pod tim imenom ušao u istoriju.

Foto: theguardian.co.uk

Foto: theguardian.co.uk

Powell je upozorio da priliv imigranta iz Komonvelta preti da razori društvo i da će se implikacije tako ležernog odnosa prema problemu imigracije i kulturne, socijalne i ekonomske integracije tek videti. Iako je ovaj govor podržala velika većina građana, Powell je morao da siđe sa političke scene.

Za sve je kriv poljski vodoinstalter, a taj se problem može rešiti samo napuštanjem EU.

Od tada pa sve do danas, sa manje ili više intenziteta, problem imigracije je stalno na sceni. Sve do pojave UKIP-a, artikulacija protesta je bila vezana za ekstremne partije (poput npr. Britanske nacionalne partije) koje u Ujedinjenom Kraljevstvu nisu imale šansu. Ipak, održavanju stalne tenzije je pomoglo i to što se rasni i konfesionalni sukobi guraju pod tepih, što se o tome ne govori u nameri da se Ujedinjeno Kraljevstvo predstavi kao idilično, multikulturalno društvo uprkos terorističkim aktima koja u pravilu čine lica rođena, odrasla i školovana u Britaniji.

Ulazak istočnih država u EU je doprineo da se problem imigracije i njenih ekonomskih posledica učini još vidljivijim. Milioni istočnjaka su krenuli put zapadne Evrope, i mnogi su završili i u Ujedinjenom Kraljevstvu. Njihovo prisustvo je vidljivo na svakom koraku, a kovanica „poljski vodoinstalater“ je simbol tog fenomena.

Nesporno je da je članstvo u EU doprinelo povećanju broja imigranata, ali to je samo polovina priče. Druga polovina je vezana za imigraciju iz ostatka sveta koju država može da kontroliše, ali iz nekog razloga to ne čini, i to tako (ne)radi već duže od pola veka. Paradoksalno, kao da je veći otpor prilivu radnika iz istočne Evrope (koje je u svakom smislu lakše integrisati), nego rizičnijem prilivu sa drugih strana sveta.

Slika je daleko složenija. Ogroman broj imigranata je popunio mesta koja lokalna radna snaga ne želi, ili ih ne želi pod uslovima na koje pristaju imigranti. Na imigrantima danas počiva veliki deo zdravstvenog sistema, na njima počiva briga o starima, ukratko, na njima počivaju svi oni najteži poslovi za koje se niko ne otima. Imigracija je tolerisana ako ne i ohrabrivana, kako bi se obarala cena radne snage i slabili sindikati. To više liči na projekat nego na spontani proces.

Iako je van teme, zanimljivo je i da se niko nije zapitao šta implozija stanovništva na istoku Evrope znači za te zemlje i kakva je njihova budućnost ako najvitalniji deo stanovništva odlazi na Zapad da se nikada ne vrati. Ili, kako će sutra izgledati Sirija kada rat jednom prestane.

Bilo kako bilo, brexitovci su našli dobitni argument. Za sve je kriv poljski vodoinstalter, a taj se problem može rešiti samo napuštanjem EU.

Argument o demokratiji i suverenitetu

Kako nije u Šengenu i kako je ostrvo, Ujedinjeno Kraljevstvo svoje granice kontroliše bolje nego bilo ko drugi. Sve to ipak nije dovoljno.

O manjku demokratskog kapaciteta EU napisani su tomovi, i sve što je napisano je najčešće tačno … ali to nije bila centralna tačka referendumskog izjašnjavanja.

Foto: debatingeurope.eu

Foto: debatingeurope.eu

EU po svom ustrojstvu podrazumeva ograničeni suverenitet i redukciju demokratskih prava, pogotovo kada su male zemlje u pitanju. Ne postoji koncept, ma kako bio ingeniozan, koji višejezičku zajednicu nacija i kultura može pretopiti u demokratiju američkog tipa. Evropski parlament je u tom kontekstu farsični pokušaj koji je umesto demokratske institucije stvorio sinekuru, kakvih je mnogo i previše u EU. Izlaznost na izborima za EU parlament je u pravilu veoma mala, niko pojma nema ko ih tamo zastupa i kako ceo sistem funkcioniše. Sve je to jako daleko od lokalnih birača i to ne samo u Ujedinjenom Kraljevstvu.

U tako ustrojenoj EU, od svih država članica, Ujedinjeno Kraljevstvo je za sebe izborilo najbolji aranžman i u tom smislu je „najsuverenije“. U ekonomskoj sferi funta je zadržana, država nema obavezu da sanira posrnule članice evrozone i tu dramu su sa ostrva posmatrali znatiželjno, ali bez emocija i obaveza. Država vodi i nezavisnu poresku i budžetsku politiku i sve ključne poluge drži u svojim rukama.

Kako nije u Šengenu i kako je ostrvo, Ujedinjeno Kraljevstvo svoje granice kontroliše bolje nego bilo ko drugi.

Sve to ipak nije dovoljno. Postoji veliki broj ljudi, možda i više nego drugde u Evropi, koji su po svom biću ubeđene tolerantne demokrate i koji EU osećaju kao neku vrstu uvoda u meki totalitarizam. Njihovoj motivaciji za brexit se nema šta zameriti, i oni ne mogu biti kupljeni sa gore pomenutih 4.200 funti. Njihovo NE dolazi iz boljeg (ili možda naivnijeg) dela duše koji još uvek veruje u demokratiju. Neki od ljudi kojima najviše verujem, ili sam verovao su od te vrste, poput preminulog laburiste Toni Bena, na primer.

Većina brexit glasača, bojim se, nije glasala za demokratiju i suverenitet, već za nadu da će im izlazak iz EU popraviti materijalni život i povećati primanja. Reč je dakle o novcu, ili bar o iluziji novca. Naravno, materijalni interes je više nego legitiman, ali ga je uvek lepše romantizivati kroz priču o povraćaju suvereniteta. Mnogi su glasali samo u gnevu i bez ikakve nade i kalkulacije, onako iz inata koji je posledica beznađa i očajanja.

Argument o velikim davanjima za budžet EU pri čemu je Ujedinjeno Kraljevstvo žrtva

Insistirajući na laži po kojoj Ujedinjeno Kraljevstvo plaća pomenutih 350 miliona funti, namerno se zanemarivalo da Ujedinjeno Kraljevstvo ima specijalan popust (povraćaj novca) koji je dobila još Margaret Thatcher, kao i da je udeo bruto doprinosa koji se plaća zapravo najniži u EU u odnosu na bruto nacionalni proizvod koji služi kao osnov za uplate.

Foto: ec.europa.eu

Foto: ec.europa.eu

Ignorisala se i činjenica da se deo sredstava EU budžeta vraća u vidu različitih podsticaja za poljoprivredu, industriju, nauku i sl.. Kada se sve to uzme u obzir, realna neto davanja se menjaju iz godine u godinu i danas se kreću oko (verovatno precenjenih) 8.5 milijardi funti godišnje (dakle ne više od 163 miliona funti nedeljno)[2]. Kada je reč o verovatno precenjenoj cifri, misli se na transfere koje Ujedinjeno Kraljevstvo dobija kroz plaćanja manjim privatnim firmama koje statistika ne obuhvata.

Od građana je uglavnom ostalo skriveno da su sve razvijene zemlje EU neto finansijeri budžeta EU i da je Nemačka daleko najveći i bruto i neto finansijer. Ako se građani Ujedinjenog Kraljevstva žale, Nemci bi morali da vrište. Naravno, zaboravilo se i da kroz davanja nerazvijenom delu EU, razvijeni jačaju i razvijaju svoja izvozna tržišta i da ih u tom procesu oblikuju po svojoj volji. Zaboravlja se i da su besplatno dobili školovanu i fertilnu radnu snagu.

Argumenti o ekonomiji

Nema modela koji može projektovati buduća ekonomska kretanja u slučaju brexita, pogotovo ne na rok od 15 godina kako su to činile i pristalice, a pogotovo protivnici brexita. Kako bi to rekao poznati ekonomista Dž. K. Galbrajt, ekonomske projekcije budućnosti služe tome da u odnosu na takve projekcije, astrologija deluje kao reputabilna nauka.

Nije sporno da brexit dovodi do velikih poremećaja na finansijskim tržištima, ali ishod na srednji i dugi rok će zavisiti od reakcije tržišta, od akcije vlade i centralne banke Ujedinjenog Kraljevstva, percepcije investitora, akcija drugih država, itd.. Ukratko, kao i uvek kada je ekonomija u pitanju, previše je promenljivih a premalo jednačina.

Londonski Siti, taj najvažniji segment ekonomskog sistema, biće na ozbiljnim iskušenjima koja bi mogla dovesti do postepenog opadanja njegovog značaja. Ako bi se to dogodilo, Ujedinjeno Kraljevstvo bi doživelo ekonomski šok od koga bi se teško opravilo.

Argumenti o mogućem raspadu Ujedinjenog Kraljevstva u slučaju brexita i kako se brexit zamišljao

Iako je to pitanje lebdelo u vazduhu, iako je škotski referendum bio opasan signal, oba kampa su u velikoj meri potcenila ili bar ignorisala problem moguće dezintegracije Ujedinjenog Kraljevstva. Problem se ne otvara samo u Škotskoj već se otvara i u Severnoj Irskoj. I tu preti raspad po konfesionalnoj liniji, gde bi katolici mogli tražiti prisajedinjenje evropskoj Irskoj.

Tokom debate se nisu čula ni razmišljanja o tehnologiji i principima raskida sa EU. Za kakav razvod će se Ujedinjeno Kraljevstvo zalagati, kako će izgledati budući odnosi sa EU, itd.? Na tom terenu se nije odmaklo dalje od opštih mesta, a slutim da ni danas niko nema jasnu, konkretnu ideju šta je činiti.

Vox populi i dan posle

Građani su rekli svoju reč i čini se da Ujedinjeno Kraljevstvo napušta EU. Pa ipak, ovo veličanstveno izjašnjavanje naroda kao da nema ukus trijumfa. Trebalo je samo pogledati uplašena lica pobednika iz Konzervativne partije (B. Johnsona i M. Gova npr.) kada su proglasili pobedu. (Na Farage-a ne treba trošiti reči.)

Zašto su građani glasali kako su glasali?

Ako su građani glasali za Brexit u nadi da će suvereno Ujedinjeno Kraljevstvo imati više sluha za njihove muke, bojim se da su se prevarili.

U periodu posle Velike recesije, u situaciji kada se sprovodi velika i besmislena restrikcija javne potrošnje i kada uslovi života postaju sve brutalniji za veću, donju polovinu stanovništva, logično je da se nezadovoljstvo građana ispoljava na dostupne načine. U SAD će se glasati za Trampa, u Rimu za Pokret pet zvezda, a u Ujedinjenom Kraljevstvu će se glasati protiv Evrope.

Foto: straitstimes.com

Foto: straitstimes.com

Istorija nas uči da turbulentna vremena širom otvaraju vrata za rečite demagoge jednostavnih ideja i još jednostavnijih rešenja. Brexit je pokazao da i narodi duge demokratske tradicije i istorijske zrelosti nisu imuni na ovakve fenomene. No, da bi se to dogodilo, potrebno je da se vladajuća elita otuđi od građana, da ostane gluva na sve muke i jauke i da poveruje da može da hoda po vodi.

Konzervativna stranka koja je kroz istoriju pokazivala da ima osećaj socijalne odgovornosti i osećaj za meru, skliznula je u aroganciju kakva se retko viđala u modernoj istoriji Ujedinjenog Kraljevstva.

Na drugoj strani, Laburistička partija koju je temeljno, gotovo do neprepoznavanja transformisao Toni Bler, postala je partija na čijem vrhu su zapravo prerušeni konzervativci, i to od onog lošijeg soja. Otuda je Džeremi Korbin samo aberacija, strano telo koje ne može opstati u tako transformisanoj partiji.

Na političkoj sceni je gotovo svejedno za koga se glasa, a izbore će verovatno odlučiti velike korporacije i mediji koji će favorizovati čas jednu, čas drugu od dve, gotovo identične partije. Otuda, na koga god se kladili, pobeda je osigurana jer se glasa za isto. Problem manjka demokratije nije u Briselu već je u Londonu i ne svodi se na manjak demokratskih instrumenata već na nedostatak izbora. Brexit neće promeniti tu činjenicu.

Ako su građani glasali za Brexit u nadi da će suvereno Ujedinjeno Kraljevstvo imati više sluha za njihove muke, bojim se da su se prevarili. Ili kako bi se u Srbiji reklo, našli su crkvu u kojoj će se moliti. Nigel Farage-u ili Borisu Johnsonu je do socijalne pravde koliko i do lanjskog snega. Radi se o desničarima neoliberalne, a ne konzervativne orijentacije. Da li iko može na licu narcisoidnog Nigela Farage-a da pronađe tragove ma kakve empatije? Da li iko veruje da je neozbiljni B. Johnson osoba koja može uspešno voditi Ujedinjeno Kraljevstvo na putu izlaska iz EU?

Glasači Brexita će se dugo buditi. Kada konačno širom otvore oči, videće da je Ujedinjeno Kraljevstvo, po američkom uzoru, socijalno još brutalnije, da se zdravstveni sistem ubrzano privatizuje, da je socijalni sistem postao suroviji, da je školski sistem ostao duboko segregiran i nepravedan, da bogati žive još bolje, a oni sami još gore.

Glasači Brexita su sledili pogrešne ljude, na pogrešan način i pogrešnim povodom su iskazali svoje opravdano nezadovoljstvo. Moguće je da će upravo oni biti najveći gubitnici odluke koju su doneli. EU se mnogo toga s pravom može prebaciti, ali EU nije kriva za loš život građana Ujedinjenog Kraljevstva. Sporazum koji Ujedinjeno Kraljevstvo ima sa EU je na najbolji mogući način zaštitio državne interese i dao mu je slobodu da svoj ekonomski prostor uredi kako želi. Tako kako je prostor uređen, tako građani i žive.

Konačno, tema EU će se ponovo vratiti na dnevni red i neće nestati sa političkog menija. Za sve buduće probleme će opet biti kriva EU i njeno odbijanje da prihvati maksimalističke zahteve Ujedinjenog Kraljevstva.

Ujedinjeno Kraljevstvo, i ako opstane, biće nestabilno i podeljeno društvo po svakom od šavova. Trebaće mnogo sreće a ne samo političke veštine da rane zarastu, ako je to uopšte moguće.

Ovaj referendum nije bio potreban, izbacio je društvo iz ravnoteže i uveo ga u period duge, nepotrebne nestabilnosti i trošenja energije na sasvim pogrešnoj strani. Čini se da je svest o tome tek sada stigla do najvećeg dela populacije. Iako je sada to veoma, veoma teško, nije sasvim nemoguće da Ujedinjeno Kraljevstvo nađe neki izgovor i odustane od napuštanja EU.

Naravno, ostanak u EU ne rešava ništa od pravih problema sa kojima se Ujedinjeno Kraljevstvo i ostale evropske države suočavaju, ali makar se energija ne troši na pogrešnoj temi. Prave teme su globalni ekonomski model, siromašenje ogromnog dela stanovništva pogotovo razvijenog sveta i rast nejednakosti koji elite podstiču ili bar ignorišu, ubacujući teme svađalice.

[1] Ujedinjeno kraljevstvo obuhvata Veliku Britaniju i Severnu Irsku. U tom kontekstu, preciznije je korišćenje pojma Ujedinjeno Kraljevstvo budući da Velika Britanija ne obuhvata i Severnu Irsku.

[2] Ovde se mogu naći dobre analize finansiranja EU budžeta

Izvor: Nebojša Katić, nkatic.wordpress.com
Previous Proizvođač piva AB InBev pod istragom evropskih regulatora
Next Beograd dobija pešačku pasarelu kao tobogan

You might also like

Makroekonomija 0 Comments

Posledice Brexita osetiće građani zaduženi u švajcarskim francima

Još uvek se procenjuju posledice odluke Velike Britanije da izađe iz EU. Vlada Srbije uverava da su preventivno preduzete sve mere zaštite domaće ekonomije.

Najvažnije vesti 0 Comments

Profesor Ted Maloh: Evro je u problemima, mogao bi doživeti slom

Ekonomista, bivši diplomata pri UN i glavni kandidat Donalda Trampa za ambasadora u EU, profesor Ted Maloh smatra da bi jedinstvena valuta evrozone mogla da doživi slom u narednih 18

Najvažnije vesti 2 Comments

Evro ojačao prema dolaru, uprkos najavama povećanja kamatnih stopa u SAD

Vrednost evra prema američkom dolaru u petak je porasla 1,09%, što je evropskoj valuti omogućilo da proteklu nedelju zatvori sa dobitkom prema američkoj za 0,5 odsto.

0 Comments

No Comments Yet!

You can be first to comment this post!

Leave a Reply